Grubo telo, sačinjeno od sedam dhatua (hilus, krv, meso, masnoća, koštana srž, kost i seme) nije “ja”. Pet čulnih organa (jnanendriya), naime uši, koža, oči, jezik i nos, od kojih svaki pojedini saznaje jedno od pet odgovarajućih čulnih znanja (vishaya), naime zvuk, dodir, vid, ukus i miris, nisu “ja”. Pet organa delanja (karmendriya), naime usta, noge, ruke, anus i genitalije, čije su odgovarajuće funkcije govor, hodanje, hvatanje, izlučivanje i uživanje, nisu “ja”. Pet vitalnih dahova, kao što je prana, koji sprovode pet vitalnih funkcija, kao što je disanje, nisu “ja”. Čak ni um, koji misli, nije “ja”. Čak ni neznanje (u dubokom snu) u kome preostaju samo pritajene težnje prema čulnim znanjima (vishaya-vasane) i koje je lišeno svih čulnih saznanja i svih delanja, nije “ja”. Kada se rečima “nije ja, nije ja” porekne sve što je gore pomenuto, znanje, koje jedino preostaje, je sâmo “ja”. Priroda (ovog) znanja je postojanje-svest-blaženstvo (sat-chit-ananda). Ako zađe um, koji je uzrok (i osnova) svakog znanja (svakog objektivnog znanja) i svakog delanja, prestaće opažanje sveta (jagat-drishti). Isto kao što se neće postići spoznaja užeta, koje je osnova, ukoliko ne nestane spoznaja zmije, koja je koprena, tako neće biti postignuta ni spoznaja Sopstva (swarupa-darsanam), koje je osnova, ukoliko ne prestane opažanje sveta (jagat-drishti), koje je koprena.
Ono što se zove um, je čudesna snaga koja postoji u Sopstvu (u atma-swarupam). On projektuje sve misli. Ako ostavimo po strani sve misli i pogledamo, ništa što bi mogao biti um neće preostati izdvojeno; dakle, misao je sama priroda (ili oblik) uma. Osim misli, nema ničeg takvog kao što je svet. U dubokom snu nema misli, (i stoga) nema sveta. Isto kao što pauk isprede nit iz sebe i ponovo je uvlači u sebe, um projektuje svet iz sebe, da bi ga ponovo uvukao u sebe. Kada um izađe (osvane) iz Sopstva, pojavljuje se svet. Stoga, kada se svet pojavljuje, Sopstvo se ne pojavljuje; a kada se Sopstvo pojavi (sija), svet se ne pojavljuje. Ako nastavimo da ispitujemo prirodu uma, naći ćemo, konačno, da smo “mi” sami (ono što sada pogrešno smatramo za) um. Ono što se (tu) naziva “mi” (tan), zapravo je Sopstvo (atmaswarupam). Um može postojati samo ukoliko se uvek oslanja na nešto grubo (tj, samo tako što uvek poistovećuje jedno grubo ime-i-obličje, telo, sa “ja”); on ne može da opstane sam. Ono što se naziva suptilno telo (sukshma sharira) ili duša (jiva) je samo um.
To što se u ovom telu javlja kao “ja” (“ja sam ovo telo”) je um. Kad se ispituje na kom mestu u telu se misao “ja” prvo pojavljuje, pokazaće se da je to srce (hridayam). To je izvor (doslovno, mesto rađanja) uma. Čak i ako neprestano mislimo “ja-ja”, to će nas odvesti na to mesto (naše istinsko stanje, Sopstvo). Od svih misli koje se pojavljuju u umu, misao “ja” (osećaj “ja sam ovo telo”) je prva misao. Tek pošto se ova misao pojavi, pojavljuju se sve ostale. Tek pošto se pojavi prvo lice (subjekat, “ja”, čiji je oblik osećanje “ja sam ovo telo”, ili
“ja sam taj-i-taj”), pojavljuju se drugo i treće lice (objekti, “ti”, “on”, “ona”, “ono”, “ovo”, “to”, itd.); bez prvog lica, ne postoje ni ostala.
Um će potonuti jedino pomoću ispitivanja “Ko sam ja?”. Misao “Ko sam ja?” (koja služi samo kao sredstvo za okretanje pažnje prema sebi), pošto uništi sve druge misli, i sama se konačno uništi, kao štap koji se koristi za podsticanje plamena pogrebne lomače. Ako se
pojave druge misli (pokazujući na taj način da je pažnja usmerena na Sopstvo izgubljena), ne treba nastojati da se dovrše, već ispitati “Kome su se one javile?”. Šta mari koliko se misli ovako javlja? (Način da se zapostavi pažnja usmerena na misli i da se ponovo usmeri na Sopstvo je sledeći): Ako u samom trenutku kada se svaka pojedina misao pojavi, sa punom budnošću ispitamo “Kome se ovo javilo?”, znaćemo: “Meni”. Ako tada ispitamo “Ko sam ja?”, um (naša moć pažnje) će se okrenuti natrag (od misli) svom izvoru (Sopstvu); (tada će, pošto nema nikoga da prianja za nju) misao koja se pojavila takođe potonuti. Kako nastavljate da primenjujete ovo, tako će narasti moć uma da obitava na svom izvoru. Kada um (pažnja), koja je suptilna, izađe kroz mozak i čulne organe (koji su grubi), pojavljuju se imena-i-obličja (objekti sveta) koji su grubi; kad obitava u srcu (svom izvoru, Sopstvu), imena-i-obličja iščezavaju. Samo zadržavanje uma u srcu (putem gore opisanog metoda fiksiranja pažnje u Sopstvo), ne dopuštajući da izađe, se naziva “Okrenutost Sopstvu” (ahamukham), odnosno “introverzija” (antarmukham). Samo dopuštanje da izađe iz srca se naziva “ekstroverzija” (bahirmukham). Kada um bude ovako obitavao u srcu, nestankom “ja” (misli “ja”, ega), koje je koren svih misli, samo večno postojeće Sopstvo će sijati. Samo mesto (odnosno stanje) gde ne postoji ni najmanji trag misli “ja” je Sopstvo (swarupam). Samo se to naziva “Tišina” (mounam).
Samo biti miran (summa iruppadu) na ovaj način se naziva “gledati očima znanja” (jnanadrishti). Biti miran, znači učiniti da um potone u Soptvo (usmeravanjem pažnje na Sopstvo). Za razliku od ovoga, znati misli drugih, znati tri vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost),
znati događanja na udaljenim mestima – sve to nikada ne može biti jnana-drishti. Ono što stvarno postoji je samo Sopstvo (atma swarupam). Svet, duša i Bog su uobrazilje u Njemu, kao srebro u bisernoj ogrlici; ova tri se pojavljuju i nestaju istovremeno. Samo Sopstvo je svet; samo Sopstvo je “ja” (duša); sve je Vrhunsko Sopstvo.
Bhagavan Šri Ramana Maharši
KO SAM JA?
Pravna digresija:
Obzirom da je smisao ove zajednice demistifikacija pravne (ne)stvarnosti možemo se u ovoj temi malo osvrnuti i na pravo. Sri Ramana Maharši lijepo je objasnio da je stvarnost stanje u “ja” kao identitet umnog karaktera ne postoji. Tvorci pravnog sistema označili su sebe kao realne (od riječi real;kralj, kraljevsko), stvarnima i nepodložnima iluziji sistema za razliku od osoba, bilo pravnih bilo fizičkih koji imaju identitet pa su samim tima nerealni, nižeg roda, robovi, nestvarni i podložni pravnom sistemu.
