Zamisli početak. Još nije bilo zemlje. Još materija nije odražavala svet vaseljenski. Ali, kao i sada, ispunjena je bila Vaseljena energijama različitim u ogromnoj količini. Energije suštine žive, u mraku su i mislile, u tami i stvarale. Nije im bila potrebna svetlost spoljašnja. Unutar sebe, sebi su svetlele. I u svakoj je bilo sve – i misao, i čula, i energija stremljenja. Ali su ipak, razlike među njima postojale. Kod svake je jedna, nad svim ostalim energijama preovladavala. Kao i sada, postoji u Vaseljeni rušilačka suština i suština, koja je graditelj života. I mnoštvo nijansi raznolikih, nalik na ljudska osećanja, postojale su kod svih. Međusobno, nikako vaseljenske suštine nisu mogle da
dođu u dodir. Unutar svake suštine, energije su u većini trome, dok iznenada munjevito kretanje ne nastane. Unutar sebe, sobom stvarano, sobom odmah i uništavano. Pulsacija njihova svemir nije menjala, nikome nije vidljiva bila, te je svaka smatrala da je sama u prostranstvu. Sama!
Nejasnost njihovog predodređenja, nije im dozvoljavala da stvore nepropadajuću tvorevinu, koja može zadovoljenje da donese. Zato su u bezvremenu, u beskrajnosti, pulsacije postojale, ali nije bilo sveopšteg kretanja.
I odjednom, kao impulsom, kosnuo ih je sve dodir! Istovremeno sve, u Vaseljeni beskrajnoj. Usred kompleksa energija tih živih, jedan je odjednom obasjao druge. Da li je bio star taj kompleks, ili veoma mlad, nemoguće je izreći običnim rečima. Da li se iz vakuuma pojavio, ili iz iskri svega o čemu se pomisliti može, nije ni važno. Taj kompleks je veoma nalikovao čoveku! Čoveku, koji živi danas! Nalik je bio njegovom drugom »ja«. Ne materijalnom, već večnom, zavetnom. Energije stremljenja i njegove vizije žive, u početku su ovlaš doticale sve postojeće u Vaseljeni. On sam je bio tako vatren, da je sve pokrenuo primetno. Opštenje zvucima prvi put je odjeknulo Vaseljenom.
Ukoliko bismo zvuke prve na savremen jezik preveli, smisao pitanja i odgovora bismo osetili. Sa svih strana Vaseljene beskrajne, jedno pitanje izrečeno svima, hitalo je ka jedinom, Njemu:
– Šta tako strasno želiš? – pitali su svi.
A on će u odgovor, siguran u svoje proviđenje:
– Zajedničku tvorevinu i radosti za sve dok ga posmatramo.
– Šta radost može doneti svima?
– Rođenje!
– Čega rođenje? Samodovoljnost imamo svi odavno.
– Rođenje, u kome će čestice biti sadržane od svih!
– U jedno? Kako je moguće sjediniti sve rušilačko i stvaralačko sve?
– Protivurečne energije prvobitno uravnoteživši u sebi!
– Kome slične po snazi?
– Meni.
– Ali, postoji energija sumnje. Sumnja će te pohoditi i uništiti, na male čestice će te razoriti u potpunosti ogromna količina različitih energija. Protivurečnosti da u jednom jedinstvenom zadrži niko neće uzmoći.
– Energija samouverenosti takođe postoji. Sigurnost i sumnja, kada su podjednaki, pomoći će savršenoj tačnosti i lepoti budućeg stvaranja.
– Kako samog sebe predstaviti možeš?
– Ja sam Bog. U sebe, deliće svih vaših energija prihvatiti mogu. Odoleću! Stvoriću! Celoj Vaseljeni radost će doneti ta tvorevina!
Iz cele Vaseljene, sve su suštine istovremeno, u Njega jednoga, svoje energije oslobodile skupa. I svaka je nad ostalima da preovlada nastojala, da se u novo, samo ona, kao vrhovna, ovaploti.
Tako je započela golema borba energija svih vaseljenskih. Nema vremenske veličine, obima, mere nema, koje bi okarakterisale razmere te borbe. Spokojstvo je nastalo tek onda, kada ih je sve spoznaja pohodila: ništa neće moći da bude više i jače od jedne energije vaseljenske – energije Božanskog proviđenja.
Bog je posedovao energiju promisli. Sve je u sebe uzmogao da prihvati, sve da uravnoteži i umiri, te je počeo da tvori. Još u sebi da sazdaje. Još u sebi delo buduće stvarajući, vodeći računa o svakoj pojedinosti, brzinom koja nema određenje, osmišljavao je uzajamnu povezanost sa svim. Radio je sve sam. Sam u tami Vaseljene beskrajne. Sam je u sebi energijama svim vaseljenskim ubrzavao kretanje. Nepoznat ishod sve je plašio i udaljavao od Tvorca. Tvorac se u vakuumu našao. A vakuum taj se širio. Bilo je hladno mrtvilo. Strah i otuđenost uokolo, a On sam, predivna je svitanja već zamišljao, i pevanje slušao ptica i miris cvetanja. On je svojim silovitim proviđenjem sam stvarao savršena dela.
– Stani – Njemu su ponavljali – u vakuumu si, sad ćeš se rasprsnuti! Kako držiš tolike energije u sebi? Ništa ti ne pomaže da se sažmeš, sad će deo tvoj eksplodirati. Ako imaš bar tren, stani! Polagano oslobodi energije stvoriteljske svoje.
A on odgovori:
– Moja proviđenja! Neću ih izneveriti! Zbog njih ću nastaviti da se sažimam i ubrzavam energije svoje. Moja snoviđenja! U njima u travi, među cvetovima, vidim – žurno trči mrav. I orlica u uzletu, smelo obučava letenju sinove.
Neshvatljivom energijom svojom, Bog je ubrzavao u sebi pokret energija Vaseljene cele. U Duši Njegovoj u zrnce ih je sažimalo nadahnuće. Odjednom, On oseti dodir. Sa svih strana, svuda, opekla Ga je neviđena energija i odmah nestala, svojom toplotom sa rastojanja grejući, nekakvom novom snagom Ga ispunjavajući. I sve, što je bilo vakuum, zablista iznenada. Zvuke je nove čula Vaseljena, kada je upitao sa ushićenjem nežnim
Bog:
– Ko si ti? Energija koja si?
Kao odgovor je začuo muziku reči:
– Energija ljubavi i nadahnuća sam ja.
– U meni čestica postoji tvoja. Energije prezrenja, mržnje i zlobe da zaustavi sama, sposobnom se pokazala ona.
– Ti si Bog, tvoja energija – duše tvoje proviđenje u harmoniju je sve uspelo da dovede. Ukoliko je pomogla moja čestica tome, saslušaj me, o Bože, i meni ćeš uzmoći da pomogneš.
– Šta hoćeš? Zašto si me dotakla svom snagom svoga ognja?
– Shvatila sam da sam ja – ljubav. Ne mogu delićem… Tvojoj Duši želim da se predam cela. Znam, da se ne bi narušila harmonija dobra i zla, celu me nećeš pustiti u Sebe. Ali, oko tebe ću ispuniti vakuum sobom. Ogrejaću sve unutar Tebe, oko Tebe. Vaseljenska hladnoća i magla, neće te dotaći.
– Šta se događa? Šta? Još snažnije si zablistala!
– Nisam sama. To je Tvoja energija! Tvoja Duša! Ona se samo kroz mene odražava. I u biće Tvoje, svetlost se odbljeskom vraća.
Neustrašiv, u punom zamahu, uskliknuo je Bog, Ljubavlju nadahnut:
– Sve se ubrzava. Besni sve u meni. O, kako je prekrasno nadahnuće! Neka se zbudu ljubavlju obasjane vizije moga dela!
– U ta vremena, kao i sada, Vaseljena je energijama mnogim živim ispunjena bila. Žive bitnosti nevidljive su svugde, a mnoštvo njih je nalik na drugo ljudsko »ja«. One su skoro kao ljudi, sve planove postojanja obuhvatiti mogu, ali materijalno ovaploćenje nije im dato. U tome je preimućstvo nad njima čovekovo. Pri tom, u kompleksu energija suština vaseljenskih, uvek nad svima jedna energija preovladava. Nemaju moći one da menjaju međusobne odnose svojih energija.
Među suštinama vaseljenskim postoje skupovi energija nalikujućih Bogu. Slični su, ali nisu Bogovi. U trenu, uravnoteživši energija mnoštvo u sebi, one ipak nisu u stanju bića živa da stvaraju u harmoniji, nalik Bogu. U celoj Vaseljeni nikome ne uspeva da nađe rešenje zagonetke, tajnu skrivenu da otkrije, kakvom snagom je plan bio sazdan materijalni, gde, u čemu su povezujuće niti njegove sa svim postojećim u Vaseljeni. Niti kako, na račun čega je plan taj, sam sebe u stanju da reprodukuje? Kada se zemlja i sve na njoj stvaralo Bogom, zbog brzine neviđene sazdavanja, nisu uspevale bitnosti da pojme čime, snagom kakvom Bog stvara svemir. Kada je već bilo sve stvoreno i vidljivo, kada su uvideli da je čovek jači od svih, isprva zapanjeni, do ushićenja dovedeni, prekrasno proviđenje su poželeli da ponove. Sazdati isto takvo, samo svoje. Želja ta, sve je više rasla. Pa i sada, ona u mnoštvu postojećih energija istinski opstaje. U
drugim galaksijama, u drugim svetovima, one su nešto, zemlji nalik, pokušavale da stvore. Planete, Bogom stvorene su čak iskorišćavale. Mnoge su uspevale da stvore sličnost zemaljskog postojanja, ali tek sličnost. Zemaljsku harmoniju, uzajamne veze svega sa svim, dostići niko nije uspeo. Tako u Vaseljeni do današnjeg dana planete sa životom postoje, ali sa životom – samo izopačeno nalik zemaljskom.
Kada se od mnogih pokušaja, ne samo bolje stvoriti, nego ponoviti, sve uzaludnim pokazalo (a tajnu Bog nije otkrivao svoju), onda su se čoveku mnoge od bitnosti počele obraćati. Bilo im je jasno: ako je delo Božje – čovek, ako je voljen, i voli, nije mogao biti u ma čemu uskraćen od roditelja ljubljenog. Naprotiv, ogromne mogućnosti Bog je prepustiti mogao samo čoveku – sinu svome. Počele su da se obraćaju čoveku bitnosti vaseljenske, i do dana današnjeg nastoje da mu se obrate. Eto, i danas ljudi postoje koji obaveštavaju okruženje o tome, kako neko sa njima razgovara nevidljiv, odnekud iz kosmosa i naziva sebe razumom i silom dobra. Tako i onda, u
početku samom, one su se čas poučno, čas sa molbom obraćale čoveku. U svim pitanjima suština je ista, samo se maskira na različite načine:
»Reci mi kako, silom kojom je stvorena zemlja, sve postojeće na njoj, kako, iz čega si ti veličanstven stvoren, čoveče?«
Ali, čovek odgovor nikome, ipak nije dao. Na to pitanje ni on sam odgovor nije znao, kao što ga ni sada ne zna. Ali je ineresovanje u njemu raslo, i na pitanja je od Boga čovek počeo da zahteva odgovore. Nije da zaista Bog nije odgovarao. Da urazumi je pokušavao čoveka, moleći ga da pitanje ukloni iz svojih misli:
– Molim te, sine moj, stvaraj. Tebi je dato da stvaraš na zemaljskom prostoru i u svetovima drugim. Tvojom maštom pomišljeno, ostvariće se. Samo jedno te molim, ne ispituj, kojom se snagom sve vrši.
– Anastasija, nejasno je, zašto Bog čak ni čoveku, sinu svome, nije hteo da objasni tehniku stvaranja?
– Samo pretpostaviti mogu. Ne odgovarajući čak ni sinu svome, Bog je da ga zaštiti od nevolja nastojao, sprečavajući vaseljenski rat.
– Ne vidim vezu nikakvu između odsustva odgovora i rata vaseljenskog.
– Kada bi bila otkrivena tajna stvaranja, tada bi na planetama drugim vaseljenskim, mogli da izniknu jednaki zemaljskim po snazi oblici života. Dve sile bi tada htele da oprobaju jedna drugu. Moguće da bi to takmičenje moglo i mirno da prođe. Možda bi nalikovalo zemaljskim ratovima. E, tada bi mogao da se pokrene vaseljenski rat.
– Stvarno, bolje da tehnika stvaranja Božjeg tajnom ostane. Samo da je ne odgonetne neka od bitnosti sama, bez navođenja?
– Mislim, niko je neće odgonetnuti nikada.
– Zašto si tako uverena?
– To je takva tajna, da je jasna, a u isto vreme je nema, i u isto vreme nije jedina ona. Ubeđenost mi reč »stvaranje« pojačava, kada joj drugu pridodaš reč.
– Koju?
– Druga reč je – »nadahnuće.«
– Pa, šta je s tim? Šta mogu da označavaju te dve reči zajedno?
– One…
– Ne! Stani! Ćuti! Setio sam se, govorila si da misli, što znači i reči, ne iščezavaju u ništavilo, nego u prostranstvu oko nas lebde i njih čuti svako može. Da li je to tačno?
– Tačno je.
– Bitnosti ih isto tako čuti mogu?
– Da.
– Onda ćuti. Zašto im došapnuti odgonetku?
– Vladimire, ne brini se, ovlaš im tajnu odškrinuvši, možda bih uspela, samim tim, da im pokažem besplodnost i besmislenost pokušaja neumornih njihovih. Da bi shvatile i prestale čoveku da dosađuju.
– Ako je tako, onda reci, šta znači »stvaranje« i »nadahnuće«?
– »Stvaranje« označava, da je Bog delao koristeći deliće energija svih vaseljenskih i svoju, pa čak, ukoliko bi se suštine sve zajedno sakupile da nešto slično zemlji ostvare, jedna energija bi im nedostajala. Ona, koja je prisutna kao ideja Božja, rođena u jednom Božanskom proviđenju. A »nadahnuće« označava – u porivu nadahnuća dela su se činila. Ko bi od vajara – umetnika velikih, u porivu nadahnuća stvaralačkog, objasniti pokušavao, kako je četkicu držao, šta je mislio, gde stajao – na to on pažnju ne obraća, radom u potpunosti svojim obuzet. Pri tom, postoji energija Ljubavi, na zemlju poslata od Boga. Ona je slobodna, nije potčinjena nikome i,
vernost Bogu čuvajući, samo čoveku služi jedinom.
Preneseno iz knjige Anastazija – zvonki cedar ruski – Stvaranje
