DVA BRATA
(priča)
U kojim vremenima, potpuno je nevažno, supružnici su živeli. Dugo nisu imali dece. U poodmaklim godinama, žena je rodila dva sina, blizanca, dva brata. Težak je porođaj bio, te je žena, rodivši dva sina, na drugi svet uskoro otišla. Otac je dojilje našao, trudio se da ih odneguje i odgoji, i do četrnaeste godine ih je podizao. Ali, umro je kada je petnaesta godina krenula sinovima.Sahranivši oca, dva brata su tugujući u sobi sedela. Dva brata-blizanca. Tri minuta su ih delila u dolasku na svet, te se zato među njima jedan smatrao starijim, a drugi – mlađim. Posle ćutnje žalosne, brat stariji reče:
– Otac naš umirući, svoj jad nam je ispričao, kako mudrost života nije uspeo da nam prenese. Kako ćemo živeti bez mudrosti nas dvojica, moj mlađi brate? Nesrećno će se rod naš bez mudrosti produžavati. Mogu nam se smejati oni, koji su uspeli mudrost od očeva da prime.
– Ne žalosti se – mlađi starijem reče – utonuo u misli često bivaš, možda će se vreme tako rasporediti, da utonuo u misli mudrost i spoznaš. Radiću sve što kažeš. Ja bez promišljenosti živeti mogu, i ipak mi je živeti prijatno. Radujem se kada dan nastupa, i kada je sumrak. Prosto ću živeti, starati se o domaćinstvu, a ti – mudrost spoznaj.
– Saglasan sam –stariji mlađemu odgovori – samo je nemoguće ostavši u domu, mudrost pronaći. Ovde nema nje, ni od koga ovde nije ostavljena ona, niko nam je sam neće doneti. Odlučio sam, stariji sam brat i moram zbog nas obojice, radi roda koji će se kroz vekove nastavljati, da sve mudro, što na svetu postoji, prikupim. Da nađem i donesem u naš dom, i podarim potomcima roda našeg i nama. Sve što imamo dragoceno od našeg roditelja, sa sobom ću poneti, obići ću ceo svet i sve mudrace iz raznih zemalja, upoznaću sve nauke njihove i u dom roditeljski se vratiti.
– Tvoj će dug biti put – brat mlađi saučestvujući reče. – Imamo konja, uzmi ga, taljige, što više natovari svega, da bi manje oskudevao u putu. Kod kuće ostajem i čekaću mudrijeg tebe.
Na dugo vreme su se braća rastajala. Prošle su godine. Od mudraca je odlazio drugom mudracu, iz hrama u hram, učenja je upoznavao istoka, zapada, na severu je boravio, kao i na jugu stariji brat. Izvanredno je pamćenje njegovo bilo, um britki lovio je sve veoma brzo i lako pamtio.
Šezdeset je godina svetom krstario brat stariji. Postale su mu kosa i brada sede. Radoznali um je putovao i mudrost spoznavao. Smatrali su ga jednim od najmudrijih ljudi, tog sedog hodočasnika. U gomilama su ga pratili učenici. Propovedao je umovima znatiželjnim mudrost darežljivo. Slušali su ga ushićeno i oni, koji su mladi bili, kao i starci. Pre njega je stizao dobar glas, sela obaveštavajući usput o mudračevom dolasku značajnom.
U oreolu slave, okružen mnoštvom učenika pokornih, naselju, gde je bio dom u kome je rođen, iz koga je otišao kao momčić od petnaest godina, a u kom nije bio šezdeset, sve više se približavao sedi mudrac. Svi ljudi iz naselja su izašli da ga dočekaju, a mlađi brat sa podjednakom sedinom u susret mu je potrčao razdragano, i glavu pognuo pred bratom-mudracem. U ganutosti radosnoj šaptao je:
– Blagoslovi me, moj brate-mudracu. Uđi u naš dom, opraću ti noge posle putovanja dugog. Uđi u naš dom, moj mudri brate i odmori se.
Veličanstvenim pokretom je svim učenicima svojim zapovedio mudrac da ostanu na brežuljku, da prime darove od onih što su ih dočekali, razgovore mudre da vode, te u dom uđe za bratom mlađim. Seo je za sto umorno u sobi prostranoj dostojanstveni sedi mudrac. Mlađi brat mu je toplom vodom noge oprao i slušao reči brata-mudraca. Kazivao mu je mudrac:
– Ispunio sam svoj dug. Spoznao sam učenja velikih mudraca, svoje učenje sam sazdao. U domu se neću dugo zadržati, sada druge treba da učim – u tome je moja sudbina. Ali, kako sam ti obećao u dom mudrost doneti, obećano ispunjavajući, kod tebe ću dan jedan u gostima ostati. Za to vreme istine najmudrije ću tebi, moj mlađi brate, saopštiti. Evo prve: svi ljudi treba da žive u vrtu prekrasnom.
Čistim, sa prelepom čipkom peškirom noge mu brišuči, trčkarao je naokolo mlađi, nastojeći da u svemu ugodi starijem bratu, i reče mu:
– Okušaj, na stolu pred tobom su plodovi iz bašte naše, sam sam za tebe najlepše ubrao.
Plodove raznolike predivne probao je mudrac zadubljen u misli, te nastavi:
– Preko je potrebno da svako na svojoj zemlji sam nasledno drvo odneguje. Kada umre, to drvo će njegovim potomcima ostaviti lepu uspomenu. Ono će i vazduh potomcima pročišćavati. Svi dobar vazduh treba da udišemo.
Požurio je mlađi brat, molećivo rekavši:
– Oprosti, moj mudri brate, zaboravio sam da otvorim prozor, da bi svež vazduh udisao. – Zavese razgrnu, otvori prozor i nastavi: – Evo, vazduhom dva kedra podiši. Posadio sam ih one godine, kada si odlazio. Jednu sam svojom lopatom jamu iskopao za mladicu, a za drugu sam jamu tvojom lopatom kopao, kojom si se igrao nekada davno, u detinjstvu našem.
Mudrac je zamišljeno na drveće pogledavao, a potom progovori:
– Ljubav je – veliko osećanje. Nije svakome dato da u ljubavi život proživi. I mudrost postoji velika – ka ljubavi sa danom svakim, svako treba da hita.
– Oh, kako si mudar, moj stariji brate! – uskliknu mlađi. – Veličanstvene si spoznao mudrosti, a ja se gubim pred tobom, oprosti, nisam te ni upoznao sa svojom ženom – i viknu prema vratima: – Bakice, pa gde si ti, moja kućanice?
– Ma, evo me – na vratima se vesela starica pojavi, noseći na poslužavniku kolače vruće. – Oko kolača sam se zadržala.
Stavivši na sto kolače, vesela starica živahno poklon šaljivi pred braćom izvede. Blizu prišavši bratu mlađem, svome suprugu, reče polušapatom, ali je šapat taj čuo i stariji brat:
– Uz to, mužiću, oprosti mi, napuštam vas sad, prileći moram.
– Ma, šta ti je, raspustila si se, odjednom si se odmarati odlučila. Imamo gosta milog, mog brata rođenog, a ti…
– Nisam ja, vrti mi se u glavi, pa i muka mi je pomalo.
– A od čega se moglo, tebi vrednice, to dogoditi?
– Verovatno si sam kriv, opet će se, po svemu sudeći, dete nama roditi – kroz smeh je izustila starica i pobegla.
– Oprosti, moj brate, – izvinjavao se mlađi brat smušeno pred starijim – ne zna cenu mudrosti, uvek je vesela ona bila, te je i u starosti veselica ostala.
Zamišljen je mudrac sve više bivao. Udubljenost njegovu, larma dečjih glasova prekide. Čuvši ih, mudrac reče:
– Veliku da spozna mudrost treba da nastoji svaki čovek. Kako odgajati decu srećnu i pravednu u svemu.
– Ispričaj mi, mudri brate, žudim da srećnom svoju decu i unučad učinim, gle, uđoše, bučni moji unučići.
Dva dečaka, ne starija od šest godina i devojčica od oko četiri godine, na vratima su stajali i prepirali se međusobno. Pokušavajući da umiri dečurliju, brat mlađi im užurbano reče:
– Brže mi recite, šta vas je snašlo, galamdžije, ne smetajte nam da razgovaramo.
– Jao, – manji dečak uzviknu – dvojica deda iz jednog se stvoriše. Koji je naš, a koji nije naš , kako da raspoznamo?
– Ma evo ga, naš dedica sedi, zar nije jasno?
Mlađem od braće malena unučica je pritrčala, na nogu njegovu je obraz priljubila, onda ga za bradu čupkala i cvrkutala:
– Dedice, dedice, k tebi sam žurila samo ja, da bih ti pokazala kako sam igrati naučila, a braća su se za mene prilepila. Jedan sa tobom želi da crta, on je, vidiš, tablu i kredu doneo. Drugi frulu i sviralu nosi, on hoće da mu ti na fruli i svirali sviraš. Dedice, dedice, prva sam kod tebe odlučila da dođem.
Obojici im tako i reci. Otpravi ih, dedice, neka se kupe kući.
– Nije tako, prvi sam pošao da crtam, sa mnom je brat posle odlučio da krene, da na fruli zasvira – primeti unuk sa parčetom table tanke.
– Vas dvojica deka, vi presudite – unukica procvrkuta – ko je prvi došao od nas? Pa tako odlučite da sam prva bila, inače ću zaplakati gorko uvređena.
Sa osmehom i tugom, unuke je posmatrao mudrac. Odgovor pripremajući mudri, čelo mu se namrštilo, ali ništa nije kazao. Uzmuvao se mlađi brat, ne dozvoljavajući da se produži nastala pauza, te brzo uze iz dečjih ruku frulicu i bez premišljanja reče:
– Razloga nema za sporenje uopšte. Igraj, lepotice moja i skočice, pratiću igru frulicom. Na svirali će mi pomoći moj mili muzikant. A ti, umetniče, nacrtaj, šta zvuci muzike oslikavaju, i kakvu igra igru balerina, nacrtaj. Brzo, svi na posao.
Brat je mlađi na fruli melodiju veselu, predivnu izvodio, a unuci su ga poletno svi istovremeno pratili, svoje najomiljenije izvodeći. Na svirali je nastojao da ne zaostane u melodiji veliki, budući poznati muzičar. Kao balerina je skakala malena, zarumenevši se radosno prikazujući igru svoju.
Slikar je budući, sliku radosnu slikao.
Mudrac je ćutao. Mudrac je doživeo… Kada se završilo veselje, ustade:
– Pamtiš li, brate moj mlađi, dleto staro očevo i čekić, daj mi ih, najbitniju svoju pouku u kamen isklesati hoću. Sad ću otići. Po svemu sudeći, neću se vratiti. Nemoj me zadržavati, nemoj čekati.
Otišao je brat stariji. Sedi mudrac je sa učenicima kamenu prišao, staza je taj kamen zaobilazila. Staza, koja je hodočasnike za mudrošću pozivala, u krajeve daleke od domova njihovih. Dan je prolazio, noć je nastajala, a sedi mudrac je kucao, klesao na kamenu epitaf. Kada je završio iscrpljeni sedi starac, njegovi učenici na kamenu pročitaše:
»Za čim tragaš, putniče – sve sa sobom nosiš, i ne nalazeći novo gubiš sa svakim korakom.«
Anastasija zaćuta priču ispričavši, gledajući me upitno u oči: šta sam shvatio iz priče? – razmišlja, verovatno.
– Ja sam, Anastasija, razumeo iz priče, da je sve mudrosti o kojima je stariji brat propovedao, mlađi brat u život istinski pretočio. Samo mi nije jasno, ko je mlađeg brata svim tim mudrostima učio?
– Niko. Sve mudrosti vaseljenske, u svakoj su duši ljudskoj zapretene zanavek, od trenutka stvaranja duše. Samo mudrujući prepredeno zarad svoga zadovoljstva, od najbitnijeg odvlače često duše mudraci.
– Od najbitnijeg? A to najvažnije – u čemu je?
VEĆ DANAS SVAKO MOŽE IZGRADITI DOM
– Najvažnije je, Vladimire, to, da i danas svako može da izgradi dom. Sobom Boga osećati i živeti u raju. Jedan tren samo, živuće na zemlji ljude danas od raja deli. Spoznaja je u svakome unutra. Kada spoznaji postulati ne smetaju… Tada, Vladimire, pogledaj…
Anastasija odjednom vesela postade. Uhvativši me za ruku i odvlačeći ka obali jezera, gde je zemlja bila bez vegetacije, progovori brzo u hodu:
– Sad. Sad ćeš sve razumeti. I ljudi će svi shvatiti, čitaoci moji, tvoji.
Oni će sobom suštinu zemlje ustanoviti, svoje predodređenje spoznati. Sada, Vladimire, evo, sad ćemo u mislima graditi dom! I ti, i ja, i svi oni.
Iz knjige: Zvonki cedar ruski – Stvaranje: Vladimir Megre
Nastavlja se … kao beskonačna priča … i svi smo uključeni …
