Da bih nastavio razgovor o učenju, a da kažem nešto pametno i važno, nasumice dohvatih iz ruksaka jednu od donesenih knjiga. Ispostavilo se da je to udžbenik za peti razred »Istorija Drevnog sveta«, te rekoh sinu:
– Evo vidiš, Volođa, ovo je jedna od mnoštva knjiga koje pišu savremeni ljudi. U ovoj knjizi se pripoveda deci o tome, kako se zametnuo život na Zemlji, kako se razvijao čovek, društvo. Ima mnogo slika u boji uz propratni tekst. U ovoj knjizi je izložena istorija čovečanstva. Naučnici – to su mudri ljudi, umniji od ostalih svakako, opisali su u ovoj knjizi život prvobitnih ljudi na Zemlji. Kada naučiš da čitaš, moći ćeš da doznaš iz knjiga mnogo toga zanimljivog.
– Ja mogu da čitam, tata.
– Je li? Kako? Tebe mama Anastasija uči da čitaš?
– Mama Anastasija mi je jednom na pesku nacrtala slova i glasom predstavila njihove nazive.
– Kako, odmah si zapamtio sva slova?
– Zapamtio sam. Njih je vrlo malo. Bio sam veoma žalostan kada sam doznao kako ih je malo.
U početku nisam pridao nikakvu važnost rečenom o količini slova. Želeo sam da čujem da li će moći moj sin zaista da pročita štampani tekst. Otvorivši knjigu na prvoj strani, pružih mu je i predložih:
– Evo, pokušaj da pročitaš.
Iskrivljena slika istorije
Uzeo je otvorenu knjigu, iz nekog razloga levom rukom, neko vreme ćutke posmatrajući tekst, a onda je počeo da čita:
»Drevni ljudi su živeli u žarkim područjima, gde nije bilo mrazeva i hladnih zima. Živeli su ljudi ne usamljenički, već u grupama, koje naučnici nazivaju ljudskim hordama. Svi u hordi, od malog do velikog, bavili su se sakupljanjem. Po čitav dan su tragali za jestivim korenjem, lekovitim plodovima i bobičastim voćem, jajima ptica«.
Pročitavši ovaj tekst, on podiže glavu sa knjige i zagleda mi se pravo u oči, nekako upitno. Ćutao sam ne shvatajući pitanje. Volođa progovori pomalo uzrujano:
– U meni se, tata, prikazi ne javljuju.
– Kakvi prikazi?
– Nikakve predstave mi se ne pojavljuju. Ili su se pojmovi polomili, ili ne može da se zamisli napisano u toj knjizi. Kada mama Anastasija ili deke pripovedaju, sve se jasno pojavljuje pred očima. Kada čitam Njegovu knjigu, još se jasnije sve prikazuje. Ali, od ovoga o čemu piše u ovoj knjizi, prikaz je nekako sav izvrnut. Ili se u meni slomio.
– A što treba da zamišljaš? Zašto bi se vreme gubilo na dočaravanja?
– Pa, prikazi sami nastaju, kada je istina… A sada ne dolaze, što znači…
Sad ću pokušati da proverim. Možda, oni, ti ljudi o kojima je u knjizi napisano kako su po ceo dan sebi tražili hranu, očiju nisu imali? Zašto su po vascele dane tražili sebi hranu, ako je uvek bila tu pored njih?
Nadalje se sa mališanom počelo dešavati nešto čudnovato. Odjednom je zažmurio i počeo da opipava jednom rukom oko sebe travu. Nešto je našao, otkinuo i pojeo. Onda je ustao, i ne otvaraju ći oči izgovorio:
»Možda ni nosić nisu imali«.
Stegao je prstićima nozdrve i pošao na suprotnu stranu od mene.
Prošavši petnaestak metara ne puštajući ruku sa nosa, leže na travu i ispusti glas, nalik na »a-a-a«.
Istog trena, sve uokolo kao da se pokrete. Sa drveća je na zemlju poskakalo nekoliko veverica. Skakale su na travu raskrečenih nogica i raširenih repova, kao da su padobrani. Dotrčavale su do ležećeg na travi deteta, nešto mu spuštale pored glavice, skakutale po travi natrag ka drveću, pentrale se na njega, i iznova aterirale na zemlju.
Tri vuka koja su stajala podalje, takođe doleteše do ležećeg na travi deteta i počeše nekako uznemireno da topću nogama pored njega.
Čulo se pucanje grana i iz grmlja, žurno se gegajući, pojavi se mladi medved, potom drugi, manji ali žustriji.
Prvi medved onjuši glavicu detetovu i liznu mu ruku, koja je, kao i pre, stezala nos. Iz žbunja nastaviše da se pojavljuju razne, velike i male životinje iz tajge. Sve su one isto tako uzrujano toptale oko ležećeg na travi malenog čoveka, uopšte ne obraćajući pažnju jedne na druge. One očevidno nisu razumele šta se dešava sa njim.
I ja isprva nisam mogao da shvatim čudno ponašanje sinovljevo. Potom sam se dosetio. On je izigravao bespomo ćnog čoveka, lišenog vida i čula mirisa. Ispuštajući s vremena na vreme glas »a-a-a«, saopštavao je okolini da hoće da jede.
Veverice su kao i pre dotrčavale i brzo se udaljavale, donoseći i slažući pored deteta kedrove šišarke, suve pečurke i još koješta. Jedna veverica se podiže na zadnje nogice, držeći u prednjim kedrovu šišarku. Hitro poče zubićima da izvlači iz nje oraščiće. Još jedna veverica je krckala orahe i slagala na gomilicu od ljuske o čišćena jezgra.
Ali, čovek nije uzimao hranu. On je kao i pre, ležao zatvorenih očiju, stisnutog nosića, sve zahtevnije ispuštaju ći glas »a-a-a«.
Iz šipražja jurnu samur. Prelepa paperjasta životinjica prelivajućeg krzna. On načini dva kruga oko ležećeg na travi deteta. Jurio je, ne obraćajući pažnju na uskomešane životinje. A zveri, čija je pažnja bila usmerena isključivo na neobično ponašanje detetovo, kao da nisu primećivale samura. Ali, kada se on iznenada naglo zaustavio pored gomilice, vevericama očišćenih kedrovih oraščića i počeo da ih jede, životinje su se usprotivile.
Prvi su se iskezili i nakostrešili vukovi. Medved, tapkajući u mestu s noge na nogu, isprva zamre zureći u proždrljivca, a onda ga ćušnu šapom po slabini. Samur odlete u stranu, prevrnu se, ali trenutno skoči, žustro dotrča do ležećeg deteta i stade mu prednjim šapama na grudi. Čim je mališan pokušao da ispusti svoje sledeće zahtevno »a-a-a«, samur istog trena približivši njuškicu otvorenim ustima čovekovim, na očigled svih spusti u njegova usta prežvakanu hranu.
Napokon Volođa sede na travu, otvori oči i pusti nos. Obuhvati pogledom sve još uvek uznemirene životinje, ustade i poče da ih umiruje.
Zverke, po nekoj, samo njima poznatoj hijerarhji, redom su prilazile mališanu. Svaka je dobila svoju nagradu. Vukovi – tapšanje po hrbatu. Jednog medveda je Volođa pogladio sa dve ruke po njušci, a drugome je, iz nekog razloga, protrljao nos. Samura, koji se vrteo oko njegovih nogu, blago pritisnu nogom na zemlju, a kada se ovaj prevrnu na leđa, počeška ga po grudima. Svaka zverčica, dobivši svoju nagradu, odmah bi se obazrivo udaljila.
Volođa je uzeo sa trave pregršt očišćenih kedrovih oraha i dao vevericama nekakav znak koji je, po svemu sudeći, označavao da je vreme da prekinu sa svojim ponudama. Iako je dete umirivalo životinjice koje su do tog trenutka nastavile da ga hrane, istog časa prestaše.
Moj maleni sin mi priđe, pruži šaku oraha i reče:
– U predstavi koja se u meni odigrava, tata, prvi ljudi, počevši da žive na Zemlji, nisu imali potrebe da se po čitav dan bave sakupljanjem i traženjem sebi hrane. Oni o jelu uopšte nisu razmišljali. Izvini, tata, moja predstava uopšte nije onakva kakvom su je opisali umni naučnici u knjizi koju si doneo.
– Da, shvatio sam, ona apsolutno nije takva.
Ponovo sedoh na brdašce i Volođa, smestivši se pored mene, upita:
– A zašto su različite – moja slika i to što izbija iz napisanog u knjizi?
Verovatno je moja misao počela da radi kao nikad pre, ubrzano. Zbilja, zašto je u knjizi, udžbeniku za decu, napisana takva besmislica? Čak je i odraslom čoveku, ne baš upoznatom sa divljom prirodom, razumljivo da u toplim klimatskim uslovima, a tim pretropskim, postoji izobilje svakojake hrane. Nje je toliko, da su je čak i ogromne životinje – mamuti, slonovi – lako nalazile. Nisu gladovale ni sitne životinje. A čovek među njima, najrazvijenije bi će u smislu intelekta, nalazio je sebi hranu uz ogroman napor. Tako nešto je prosto nemoguće zamisliti.
Proizlazi da većina onih koji proučavaju istoriju, prosto-naprosto i ne razmišlja o smislu napisanog u istorijskim knjigama. Ne upoređuju pročitano ni najelementarnijom logikom, već prihvataju istorijsku prošlost onakvom kakvom im je prikazuju.
Recite, na primer, vikendašu koji ima parcelu od svega šest ari, da njegov sused po vasceli dan tabana među hranom i nikako ne može da nađe sebi ništa za jelo. Vikendaš će pomisliti o susedu da je čovek koji se, blago govoreći, razboleo. I dete, odraslo u tajgi, isprobavši razno bilje i plodove, nije moglo ni da zamisli zašto bi hranu trebalo tražiti, kad se ona uvek nalazi tu, pored. Pri tom, okolne životinje su spremne da mu u bilo kom trenutku služe, oslobađajući ga potrebe da se vere na drvo za orasima, pa mu čak i ljuske čiste.
Ranije sam posmatrao još jednu čudesnu pojavu. Sve ženke životinja, živeći na teritoriji Anastasijine porodice, prihvataju njom rođenu bebu kao sopstvenu. Ovu teško objašnjivu pojavu nisam opisao samo ja. Poznati su mnogi slučajevi da su životinje othranile ljudsko mladunče. Takođe su sigurno mnogi posmatrali kako kuja hrani mače. Mačka – štene. A prema čoveku, životinje imaju osobit odnos. Životinje u tajgi uvek obeležavaju svoju teritoriju. Na njima obeleženoj teritoriji živi porodica Anastasijina, i zato imaju i prema njoj osoben odnos. Zašto sve životinje tako teže čoveku i spremne su da mu sa golemom uzdrhtalom strašću služe? Zašto je svakoj od njih nužna ljubav čovekova? Kako kod kuće, na primer, u savremenom stanu, žive različite životinje: mačka, pas, papagaj – i svaka od njih nastoji da dobije od čoveka barem nekakvu pažnju i kao najve ću nagradu – ljubav. Čak su i ljubomorne, kada čovek nekoj od domaćih životinja ukazuje veću pažnju negoli ostalima. Nama se to čini uobičajeno i prešlo je u naviku. Ovde u tajgi to deluje malčice čudnije, a upravo je samim tim jedinstvena pojava – sve životinje teže ka blagodatnoj, dolazećoj od čoveka nevidljivoj svetlosti, osećanjima, ili još nekim zračenjima. Nevažno je kako se naziva ta nesporna činjenica. Važno je nešto drugo: u prirodi ona postoji, i treba tačno znati zbog čega.
Da li je to postojalo od praiskona ili je čovek vekovima pripitomljavao životinje? Moguće da je pripitomio apsolutno sve. Pa i danas na svim kontinentima mnoštvo različitih životinja i ptica služi čoveku. Znaju svoga gospodara. U Indiji – slonovi, majmuni, u Srednjoj Aziji – kamile, magarci. Skoro svuda – psi, mačke, krave, konji, guske, sokolovi, delfini. Sve je teško nabrojati. Najvažnije je nešto drugo – one služe, i ta neobična pojava je poznata
U Bibliji je rečeno: »Označiti predodređenje svemu postojećem«. Pa, ako je to bilo promišljeno i ostvareno u jednom mahu, onda kod čoveka zaista nije mogao postojati problem nabavke hrane.
Zašto se onda u knjigama iz istorije za decu i odrasle piše potpuno suprotno? I to ne samo kod nas, u našoj zemlji, već se na celom svetu ulivaju ljudima takve besmislice. Greška? Pre će biti, ne! Nešto mnogo presudnije stoji iza toga, do li obična greška. Umišljaj! Nekome preko potreban. Kome? Zašto? A ako se napiše druga čije? Ako se napiše istina? Kad bi se u celom svetu napisalo u udžbenicima evo ovako, otprilike:
»Prvi ljudi žive ći na Zemlji, nisu iskusili nikakve probleme sa hranom. Okružavala ih je raznovrsna, prvoklasna i za zdrav život korisna hrana«.
Tada… Tada bi u mnogim ljudskim mozgovima izniklo pitanje: »Kud se denula sva ta raznovrsnost i preobilje? Zašto danas čovek kao rob mora da radi za nekoga zarad komada hleba?« I najvažnije, može da iskrsne slede će pitanje: »Koliko je nepogrešiv savremeni put razvoja ljudskog društva?«
Kako sada da odgovorim sinu, zašto je u »umnoj« knjizi – udžbeniku – napisana takva besmislica? Ljudi su se u tropskim krajevima po vascele dane bavili potragom za hranom? On, živeći u tajgi međ u njemu odanim životinjama, napisano »umnim ljudima« ne može ni da zamisli!
Prisetio sam se reči Anastasijinih: » Zbilju treba poimati samo sobom«. I, pokušavajući da se iskobeljam iz ove situacije, rekoh sinu:
– Ta knjiga nije jednostavna. Moraš svojim dočaravanjima da proveriš sve što je ovde napisano. Zašto pisati ono, što ti i tako jasno zamišljaš? Zato i pišu suprotno. Da bi mogao svojim predstavama da proveriš – gde je istina, a gde je – obrnuto. Treba biti pažljiviji, Volođa, razumeš li me?
– Postaraću se da pojmim, tata, zašto pišu neistinu. A zasad ne razumem. Neke životinje tragove svoje zameću repićem. Druge, lažne jame kopaju, a ima i onih što klopke prave. Samo, šta će ljudima lukavstva svakojaka?
– Kažem ti, da bi se razvijali.
– A zar se istinom nije moguće razvijati?
– I istinom je moguće… Ali, ne tako.
– Tamo, gde ti živiš tata, da li se istinom produbljuju znanja ili lažima?
– Svakojako, i istinom i neistinom delotvornost u razvitku pokušavaju da dostignu. A ti, Volođa, da li često knjige čitaš?
– Svakoga dana.
– Kakve? Ko ti ih daje?
– Mama Anastasija mi je dala da pročitam sve knjige koje si ti, tata, napisao. Vrlo brzo sam ih pročitao. A svakoga dana čitam druge knjige. One, u kojima su slova vesela i raznolika.
Isprva čak ni pažnju nisam obratio na njegove re či o nekakvim čudnovatim knjigama, sa veselim i svakojakim slovima.
Iz knjige: Zvonki cedar ruski – Zavičajna knjiga: Vladimir Megre
Komentar:
Jedini uistinu svrsishodan alat onih, čija je namjera manipulirati, vladati i upravljati drugima jest prihvaćanje njihovih ponuda u obliku misli, ideja i uvjerenja istinitima, a bez, kako je Anastazija mudro i sažeto rekla, da to svatko ponaosob poimlje sobom.
Povijest kao znanost je u ovom trenutku tek jedan od niza alata pomoću kojih je Čovjek, superiorno Biće Univerzuma, pristajući na prihvaćanje „povijesnih činjenica“, pristao biti degradiran u Postojanju, zaboravljajući time vlastite moći, vlastito istinsko porijeklo, božanstvenost i Izvor… prihvaćajući biti umno isprogramiran štočime, pa tako i „službenom“ poviješću, potpisao je pravi ugovor sa vragom, čiji je jedini zadatak održavanje misli, ideja i uvjerenja degenerativnog karaktera u umu Čovječijem.
U globalu „službena povijest“ se ne bavi ičim osim datiranjem sukoba, ratova, religijsko-političkih spletki i prevrata administracija. I zar u tome ima išta fundamentalno bitno, da bi Čovjek na Zemlji živio dostojno i čestito?
„Olako ih lišivši znanja o prošlom, nauke nove im ulivaju i kao najvažnije prikazuju. Što god hoće o roditeljima mogu da pričaju. Umro je jezik, a sa njim je otišla i kultura. Takav je bio proračun. Ali nisu znali oni, koji su takav cilj sebi postavili, da je Istine klica zauvek u Duši ljudskoj skrivena ostajala. Kad bi se samo čiste kapi rose napila – iznova bi iznikla i sazrela.“
Iz knjige: Zvonki cedar ruski – Stvaranje: Vladimir Megre
A nije iti će ikad rješenje biti zamjena jedne misli, ideje ili uvjerenja za neko drugo, već zaista bezuvjetno i bezrezervno biti u spremnosti sve što je potrebno … poimati sobom…
„Zamisliće se, stojeći na ivici propasti ljudi, nad suštinom postojanja, smislom Života svog i predodređenja. Tada će mnogi od njih poželeti da spoznaju Istinu Praizvora, a to je moguće samo uz neizostavan uslov: povratkak moćima Praizvora.“
Iz knjige: Zvonki cedar ruski – knjiga druga: Vladimir Megre
