Zamisli početak. Još nije bilo zemlje. Još materija nije odražavala svet vaseljenski. Ali, kao i sada, ispunjena je bila Vaseljena energijama različitim u ogromnoj količini. Energije suštine žive, u mraku su i mislile, u tami i stvarale. Nije im bila potrebna svetlost spoljašnja. Unutar sebe, sebi su svetlele. I u svakoj je bilo sve – i misao, i čula, i energija stremljenja. Ali su ipak, razlike među njima postojale. Kod svake je jedna, nad svim ostalim energijama preovladavala. Kao i sada, postoji u Vaseljeni rušilačka suština i suština, koja je graditelj života. I mnoštvo nijansi raznolikih, nalik na ljudska osećanja, postojale su kod svih. Međusobno, nikako vaseljenske suštine nisu mogle da dođu u dodir. Unutar svake suštine, energije su u većini trome, dok iznenada munjevito kretanje ne nastane. Unutar sebe, sobom stvarano, sobom odmah i uništavano. Pulsacija njihova svemir nije menjala, nikome nije vidljiva bila, te je svaka smatrala da je sama u prostranstvu. Sama!
Nejasnost njihovog predodređenja, nije im dozvoljavala da stvore nepropadajuću tvorevinu, koja može zadovoljenje da donese. Zato su u bezvremenu, u beskrajnosti, pulsacije postojale, ali nije bilo sveopšteg kretanja. I odjednom, kao impulsom, kosnuo ih je sve dodir! Istovremeno sve, u Vaseljeni beskrajnoj. Usred kompleksa energija tih živih, jedan je odjednom obasjao druge. Da li je bio star taj kompleks, ili veoma mlad, nemoguće je izreći običnim rečima. Da li se iz vakuuma pojavio, ili iz iskri svega o čemu se pomisliti može, nije ni važno. Taj kompleks je veoma nalikovao čoveku!
Čoveku, koji živi danas! Nalik je bio njegovom drugom »ja«. Ne materijalnom, već večnom, zavetnom. Energije stremljenja i njegove vizije žive, u početku su ovlaš doticale sve postojeće u Vaseljeni. On sam je bio tako vatren, da je sve pokrenuo primetno. Opštenje zvucima prvi put je odjeknulo Vaseljenom. Ukoliko bismo zvuke prve na savremen jezik preveli, smisao pitanja i odgovora bismo osetili. Sa svih strana Vaseljene beskrajne, jedno pitanje izrečeno svima, hitalo je ka jedinom, Njemu:
– Šta tako strasno želiš? – pitali su svi.
A on će u odgovor, siguran u svoje proviđenje:
– Zajedničku tvorevinu i radosti za sve dok ga posmatramo.
– Šta radost može doneti svima?
– Rođenje!
– Čega rođenje? Samodovoljnost imamo svi odavno.
– Rođenje, u kome će čestice biti sadržane od svih!
– U jedno? Kako je moguće sjediniti sve rušilačko i stvaralačko sve?
– Protivurečne energije prvobitno uravnoteživši u sebi!
– Kome slične po snazi?
– Meni.
– Ali, postoji energija sumnje. Sumnja će te pohoditi i uništiti, na male čestice će te razoriti u potpunosti ogromna količina različitih energija. Protivurečnosti da u jednom jedinstvenom zadrži niko neće uzmoći.
– Energija samouverenosti takođe postoji. Sigurnost i sumnja, kada su podjednaki, pomoći će savršenoj tačnosti i lepoti budućeg stvaranja.
– Kako samog sebe predstaviti možeš?
– Ja sam Bog. U sebe, deliće svih vaših energija prihvatiti mogu.
Odoleću! Stvoriću! Celoj Vaseljeni radost će doneti ta tvorevina!
Iz cele Vaseljene, sve su suštine istovremeno, u Njega jednoga, svoje energije oslobodile skupa. I svaka je nad ostalima da preovlada nastojala, da se u novo, samo ona, kao vrhovna, ovaploti. Tako je započela golema borba energija svih vaseljenskih. Nema vremenske veličine, obima, mere nema, koje bi okarakterisale razmere te borbe. Spokojstvo je nastalo tek onda, kada ih je sve spoznaja pohodila: ništa neće moći da bude više i jače od jedne energije vaseljenske – energije Božanskog proviđenja.
Bog je posedovao energiju promisli. Sve je u sebe uzmogao da prihvati, sve da uravnoteži i umiri, te je počeo da tvori. Još u sebi da sazdaje. Još u sebi delo buduće stvarajući, vodeći računa o svakoj pojedinosti, brzinom koja nema određenje, osmišljavao je uzajamnu povezanost sa svim. Radio je sve sam. Sam u tami Vaseljene beskrajne. Sam je u sebi energijama svim vaseljenskim ubrzavao kretanje. Nepoznat ishod sve je plašio i udaljavao od Tvorca. Tvorac se u vakuumu našao. A vakuum taj se širio.
Bilo je hladno mrtvilo. Strah i otuđenost uokolo, a On sam, predivna je svitanja već zamišljao, i pevanje slušao ptica i miris cvetanja. On je svojim silovitim proviđenjem sam stvarao savršena dela.
– Stani – Njemu su ponavljali – u vakuumu si, sad ćeš se rasprsnuti!
Kako držiš tolike energije u sebi? Ništa ti ne pomaže da se sažmeš, sad će deo tvoj eksplodirati. Ako imaš bar tren, stani! Polagano oslobodi energije stvoriteljske svoje.
A on odgovori:
– Moja proviđenja! Neću ih izneveriti! Zbog njih ću nastaviti da se sažimam i ubrzavam energije svoje. Moja snoviđenja! U njima u travi, među cvetovima, vidim – žurno trči mrav. I orlica u uzletu, smelo obučava letenju sinove.
Neshvatljivom energijom svojom, Bog je ubrzavao u sebi pokret energija Vaseljene cele. U Duši Njegovoj u zrnce ih je sažimalo nadahnuće. Odjednom, On oseti dodir. Sa svih strana, svuda, opekla Ga je neviđena energija i odmah nestala, svojom toplotom sa rastojanja grejući, nekakvom novom snagom Ga ispunjavajući. I sve, što je bilo vakuum, zablista iznenada. Zvuke je nove čula Vaseljena, kada je upitao sa ushićenjem nežnim Bog:
– Ko si ti? Energija koja si?
Kao odgovor je začuo muziku reči:
– Energija ljubavi i nadahnuća sam ja.
– U meni čestica postoji tvoja. Energije prezrenja, mržnje i zlobe da zaustavi sama, sposobnom se pokazala ona.
– Ti si Bog, tvoja energija – duše tvoje proviđenje u harmoniju je sve uspelo da dovede. Ukoliko je pomogla moja čestica tome, saslušaj me, o Bože, i meni ćeš uzmoći da pomogneš.
– Šta hoćeš? Zašto si me dotakla svom snagom svoga ognja?
– Shvatila sam da sam ja – ljubav. Ne mogu delićem… Tvojoj Duši želim da se predam cela. Znam, da se ne bi narušila harmonija dobra i zla, celu me nećeš pustiti u Sebe. Ali, oko tebe ću ispuniti vakuum sobom. Ogrejaću sve unutar Tebe, oko Tebe. Vaseljenska hladnoća i magla, neće te dotaći.
– Šta se događa? Šta? Još snažnije si zablistala!
– Nisam sama. To je Tvoja energija! Tvoja Duša! Ona se samo kroz mene odražava. I u biće Tvoje, svetlost se odbljeskom vraća.
Neustrašiv, u punom zamahu, uskliknuo je Bog, Ljubavlju nadahnut:
– Sve se ubrzava. Besni sve u meni. O, kako je prekrasno nadahnuće!
Neka se zbudu ljubavlju obasjane vizije moga dela!
Zemlja! Jezgrom Vaseljene cele i kao centar svega iznikla je vidljiva planeta – Zemlja! Unaokolo su odjednom postale vidljive zvezde, sunce i mesec. Neprimetna stvaralačka svetlost sa Zemlje dolazeća, u njima je odraz našla svoj. Prvi put se u Vaseljeni plan novog postojanja pojavio! Materijalni plan koji je blistao. Niko i ništa, do trenutka pojave Zemlje, vidljivu materiju nije posedovao. Zemlja se sa svim što je u Vaseljeni doticala, ali je i sama za sebe postojala. Samodovoljna tvorevina je bila. Ono što je raslo, živelo, plivalo i letelo,
nije umiralo, u ništavilo nije isčezavalo. Čak je iz truleži mušica nastala, a mušicom se drugi život hranio, u jedinstveni se savršeni život stapajući. U nedoumici i ushićenju, sve suštine vaseljenke posmatrale su Zemlju.
Zemlja je sa svima bila povezana, ali nije bilo dato nikome da je dotakne.
Z V O N E Ć I K E D R I R U S I J E
Vladimir Megre
STVARANJE
4.knjiga
